Vanity Fair-Intervju...

Naslov: Vanity Fair-Intervju... Pon Maj 05, 2008 2:46 pm

U ekskluzivnom intervjuu za Vanity Fair, pevač Tokio Hotela govori o svojoj operaciji glasnih žica.

On trenutno ne može da govori, ali ipak njegove otkucane reči govore dovoljno: Bill Kaulitz [18], pevač Tokio Hotela, progovorio je ekskluzivno za VANITY FAIR o operaciji koja se dogodila početkom ove nedelje.

Putem e-maila, Kaulitz govori o svom trenutnom zdravstvenom stanju: "Bio sam pod anesteziom dok su stavljali predivnu metalnu cevku u moje grlo i seckali cistu sa mojih glasnih žica nožićima. Svi znaju taj osećaj. Čoveče, kako mi je drago što je to gotovo! Ali, ipak se još uvek plašim za svoj glas i još se osećam krivim zbog otkazivanja svih koncerata"

Posle operacije, Kaulitz ne sme da priča u narednih 12 dana. "Nakon toga moram da idem na rehabilitaciju glasa. Tako sam srećan zbog toga!"

Pre operacije, pevač je samo za VAINTY FAIR dao detaljni intervju u kome govori o svemu, o školi, svom detinjstvu i odrastanju sa bratom blizancem, Tomom, kao i o svom jedinstvenom stilu: "Našminkani Bill mi je definitivno bliži od nenašminkanog, on je, ustvari, ja. Nenašminkani Bill mi je nekako bled i čini mi se kao da je to moja maska. I da nisam postao poznat, sigurno bih izgledao ovako i imao svoj stil. To je jednostavno deo mene."

Kaulitza i ne čudi to što kruže glasine i što mnogi misle da je on gej: "Mnogi ljudi jednostavno imaju taj kliše stav: šminka plus sređena kosa jednako je gej. I to je baš onaj stav za koji ja kažem da nije tačan. Svako može da radi šta god poželi, to jednostavno nema veze jedno s' drugim."

Kaulitz, takođe, nema neko posebno mišljenje o sexu sa obožavateljkama (misli se na groupies, ali kod nas mislim da ne postoji tačan prevod te reči, sem da su to fanovke koje hmm.. spavaju sa članovima benda koji vole..? ili tako nekako): "Meni se gadi to da mi se neko koga ne poznajem tek tako u sred noći uvuče u krevet. Još nisam postao takav. Čak ne verujem ni da bih ikada imao poverenja u neku devojku da je tek za jednu noć uvedem u svoju sobu. Jedina privatnost koju imam je baš tada, noću, kad sam u hotelskoj sobi. I da tako pustim nekoga da provede noć sa mnom - Hmmm.. radije ne. Ja sam po tom pitanju skeptičan."

Bill Kaulitz, pevač Tokio Hotela, govori o bolesti na glasnim žicama, o "drogi" zvanoj slava i o svojoj sopstvenoj sahrani.
" Sex sa groupies-ima mi se gadi "

Većina novinara predpostavlja i kao da postoji nepisano pravilo da intervju sa osamnaestogodišnjakom zvuči nerazumno i da je ta osoba nezrela. Međutim, kada je reč o Billu Kaulitzu, stvari se sasvim menjaju. Bilo da je reč o prvom poljupcu ili ovisnosti o slavi, tenejdžerska zvezda za koga takođe često kažu da je gej, govori sa više razumevanja nego veliki broj zrelih nemačkih biznismena. VANITY FAIR je bio sa Billom kratko pre operacije i stupio u kontakt sa njim putem e-maila posle operacije.

VF: Gospodine Kaulitz, kako se osećate posle operacije na glasnim žicama?
BK: Pa, osećam se baš kao i svi kojima su niz grlo spustili divnu metalnu šipku dok su bili pod lokalnom anesteziom da bi im odsekli nešto sa glasnih žica. Svi znaju taj osećaj. U svakom slučaju, drago mi je što je to sve prošlo i što je sada iza mene. Ipak, još uvek se plašim za svoj glas i još uvek se osećam pomalo krivim i žao zbog otkazanih koncerata.

VF: Koliko dugo ćete sad posle operacije morati da se odmarate?
BK: 12 dana posle operacije ne smem da pričam. A nakon toga idem na četvoronedeljnu rehabilitaciju glasa. Baš ne mogu da dočekam to.

VF: Pričajmo sada o samom početku. Rečeno je da se kreativnost kod ljudi hrani sećanjima na bol i poniženje. Šta bi to bilo u vašem slučaju?
BK: Stvar koja me je do sad najviše povredila bio je razvod mojih roditelja. Tada sam imao sedam godina i nisam to još shvatao. To je dosta uticalo na mene. O tome je čak napisana i pesma koja se nalazi na našem prvom albumu. To je pesma "Gegen Meinen Willen".

VF: Svi znamo da je vaš očuh, Gordon Trümper, nastavnik gitare. Čime se bavi vaš biološki otac?
BK: On je kamiondžija i živi u Hanoveru.

VF: Kada ste imali 8 godina, vaša porodica se iz Magdeburga preselila u Loitsche, mesto u sa populaciom od 700 ljudi. Kako ste vi doživeli ovo preseljenje?
BK: Osećao sam se užasno, jer ja uopšte nisam seoski tip. Možete samo zamisliti kako smo se Tom i ja razlikovali od svih tamo. Ljudi su nas gledali bukvalno kao da smo vanzemaljci koji su totalno sišli s' uma. I u školi je bilo užasno. Svakog jutra sam morao da ustajem u pola 6, da bih stigao na autobus za Wolmirstedt i nisam se vraćao kući sve do pola 5. To sam najviše mrzeo! I uvek ista lica svakog dana u školi. To je bio najgori period mog života.

VF: Kako su tada nastavnici reagovali na braću Kaulitz?
BK: Tom i ja smo stalno bili zajedno sve do sedmog razreda. Tada su nas kaznili i stavili u različita odeljenja. To je bilo zaista nizak udarac za nas i veoma je uticalo na nas obojicu - do tada smo baš sve radili zajedno. Nas dvojica smo jednojajčani blizanci i veoma smo povezani. Naravno, Tom i ja smo se dosta protivili tom razdvajanju, ali ni jedan nastavnik nije hteo da stane na našu stranu jer smo obojica bili pričalice i uvek smo imali "dugačak jezik". Ja nikada nisam bio neko ko je u miru podizao ruku na času i sasvim tiho i bojažljivo pričao. Ne, ja sam uvek vikao. Moju mamu su zvali svakog drugog dana u školu.

VF: Karakteristično za vas je bilo da ste u školi umeli da se žalite ukoliko vam testovi nisu bili vraćeni na vreme. Na koji način ste došli do tog stava?
BK: Oduvek sam znao da mi škola neće biti potrebna u životu, znao sam da ću biti pevač. Nastavnici su me veoma nervirali, pa sam tako naučio da se borim za svoja prava. Znao sam šta su smeli da mi urade, a šta ne. Neki nastavnici su zaista bili užasni - nisu hteli ni da mi se jave i kažu "Dobar dan", samo zato što mi je kosa bila drugačija od ostalih, podignuta i u mom stilu, i jer su mi nokti bili obojeni u crno. Jedan od nastavnika nije uopšte želeo da me podučava zbog mog izgleda. Govorio je stvari kao: "Glava ne služi samo za lepu frizuru". Bio sam anti-učenik i nisam se slagao ni sa čim tamo.

VF: Kakve su bile vaše ocene?
BK: Super. Uvek sam imao prosek od 1.8 (ne znam kako se to računa kod nas.. o.o). I pored svega, bio sam dobar učenik i to je najviše nerviralo nastavnike.

VF: Da li su nastavnici bili u stanju da vas povrede na neki način?
BK: Ne, nikada. Nisam bio bolesni štreber koga je hvatala panika od nastavnika. Bio sam veoma samouveren. Odlazio sam u školu uvek takav i znao sam da će me svi gledati i da će i nastavnici pričati o tome. U tome sam uživao. Želeo sam da privučem pažnju svih i ostavim utisak mojim stajlingom. Poenta i jeste bila da svi pričaju o meni.

VF: Nedavno ste završili srednju školu, na poseban način, putem interneta i samostalnog učenja. Koliko je vama važna sposobnost da razlikujete neke baljezgarije od Hamleta?
BK: Pa, svako bi trebalo da bude u stanju da prepozna tu razliku. Ali školski sistem nije dovoljno individualan. Zašto bih ja učio matematiku, ako znam da mi to nikada u životu neće trebati? Ja sam odustao i od muzičkog u osmom razredu. Svi su bili tako skamenjeni po pitanju muzike. Jedino što smo od svega učili bili su život i dela slavnih kompozitora napamet - bez ikakve kreativnosti i inspiracije. Uvek sam imao loše ocene iz muzičkog jer smo morali da prepevavamo tuđe pesme. Bio je to pravi horor!

Naslov: Nastawak intervjua... Pon Maj 05, 2008 2:48 pm

VF: Da li se stari kliše da je muzika karta za beg od melaholije provincije i društva odnosi i na vas?
BK: Da. Oduvek sam imao svoj stav: Moram da pobegnem iz ovog primitivnog grada gde svako poznaje svakoga! Najgora stvar za mene je dosadan, ujednačen svakodnevni život. Mrzim jednoličan život. Upravo zbog toga je Tokio Hotel prava stvar za mene. Svaki dan je drugačiji od prethodnog: novi gradovi, novi ljudi.

VF: Zahvaljujući paparacima i takozvanim reporterima, vaš život je sada 24/7 "pod prismotrom". Da li je to za vas drskost ili dopuna?
BK: Kada sam bio mali, često sam zamišljao da je sve što ja radim snimano na kamerama i pokazivano celom svetu. Hteo sam bezgraničnu pažnju. Sada sam u tome i uspeo. Kako bi onda moglo to da mi smeta?

VF: Da li će vam iko ikada biti važan u životu kao Tom?
BK: Ne, nikada. On će mi zauvek biti važniji od svih ostalih. Jednostavno ne mogu da zamislim svoj život bez Toma. Naša bliskost i povezanost se ne može rečima opisati. To je nešto veoma posebno. Često možemo da čitamo jedan drugom misli i sanjamo isto. Ustvari, mi i ne moramo više da razgovaramo.

VF: Mnogi jednojajčani blizanci tu povezanost vide kao neku muku i nešto užasno što čak dovodi i do ubistava.
BK: Naravno da se i nas dvojica svađamo. I tada kada se posvađamo, uvek bude velika svađa. Nekad se čak i potučemo. Pre godinu dana, napali smo jedan drugog stolicama u jednoj hotelskoj sobi. Ali mi ne podnosimo ljutnju, sve to brzo prođe. Samo zalupimo vrata, jedan ode na neko vreme i već posle desetak minuta ponovo normalno razgovaramo.

VF: Ko je vama bliži: prirodni ili našminkani Bill?
BK: Definitivno našminkani Bill. Nenašminkani Bill mi je nekako kao neka maska. I da nisam postao poznat, sigurno bih uvek izgledao ovako. Ovaj izgled mi u potpunosti pripada.

VF: Ko vas jedino vidi u "originalnom" izdanju?
BK: Moja porodica i niko više.

VF: Poznata deca i tinejdžeri su često najkoruptivnija vrsta u svetu umetnika, zato što se što stariji postaju, sve se više uništavaju. Da li ćete i vi ikada odglumiti neki takav pad tek da bi vaš izgled i ličnost ostali interesantni?
BK: U svakom slučaju je dobro na trenutke pokazati ljudima da nisi savršen. Ali to nije ono što mene najviše okupira. Isplanirati tako nešto samo da bi privukli fanove sebi je loše. Ono što sam od početka mrzeo u ovom poslu bili su stariji bendovi ili neki drugi umetnici koji su hteli da mi objasne kako sve ovo funkcioniše. U ovom poslu ne postoje saveti! Na prvim sastancima sa ekipom i izdavačkom kućom, hteli su da nam daju stilistu koji će se brinuti o našem izgledu. Ja još uvek nemam stilistu koji mi govori šta ću nositi. To bi me u potpunosti sputavalo. Takođe, mi u bendu sami odlučujemo o koncertima i potpisivanju ugovora, ja mislim da je veoma bitno da budemo samostalni.

VF: Kome je dopušteno da vam kaže ne?
BK: U poslu - nikome. Ni menadžeru ni izdavačkoj kući. Jedini čije savete još slušam su moji najbolji prijatelji i porodica. Mami je dozvoljeno da mi kaže: "Bill, to je bolesno!" i ja ću uvek razmisliti o tome.

VF: Da li vas vaši roditelji još nadgledaju?
BK: Da budem iskren, naša mama to nikada nije ni radila. Domaći smo radili ako smo hteli. Dala nam je potpunu slobodu, ali je u isto vreme i pazila na nas. Među nama je uvek postojalo veliko poverenje i uvek smo imali vezu kao prijatelji. Ne postoji ništa na svetu što ne bih rekao svojoj mami. I nikada nisam imao tajne pred njom. Kada sam se prvi put vratio kući pijan, ona je rekla šta je mislila o tome, ali nisam imao potrebe da je se plašim.

VF: Da li vas mama makar za Božić zamoli da ostavite kosu u normalnom stanju?
BK: Ne. Ustvari, njoj to nije ni bitno. Prvi put sam se ofarbao kad sam imao 9 godina. Smenjivale su se zelena, plava, crna i bela boja. Pirsing na obrvi sam uradio sa 13 godina. Ona nikada nije bila stroga i bila je sasvim opuštena po tom pitanju.

VF: Oko 200 tinejdžerki kolabiraju od ekstaze na vašim nastupima, drže postere sa sloganima kao što su "Jebi me kroz monsun". Kakav je osećaj znati da ste centar miliona sexualnih fantazija tih devojaka?
BK: Da budem iskren, ne opterećujem sebe previše time. Ponekad samo pogledam sebe i ostale i ne mogu da se suzdržim a da se ne nasmejem pri pomisli da neko na zidovima ima naše postere, jednostavno ne mogu to da zamislim. Ali ipak sam uvek mislio kako bi super bilo da je moja slika na nečijem zidu. Ranije, često sam sedeo u sobi i razmišljao o mom idolu, Neni. Razmišljao sam šta ona radi sada, gde je i o čemu razmišlja. Teško mi je sada da poverujem da neki ljudi na taj isti način razmišljaju o meni. Za mene, ja sam sasvim normalan. I mi jedni drugima nismo ništa posebno. Po našem mišljenju, smo mi sasvim obični.

VF: Koliko često razmišljate o sebi u trećem licu?
BK: Ponekad, ali ne namerno. Kad nisam motivisan da uradim nešto, onda kažem sebi: Bill bi ipak trebalo to da uradi jer je to dobro za bend.

VF: Vaša stabilna i nepokolebljiva pojava u javnosti se mnogim ljudima čini nadravna. Da li postoji razlika između lika Billa i pravog Billa?
BK: Neke stvari se zadržavaju za sebe. Ali van toga, ne postoji ni jedna velika razlika. Poslednje tri godine protekle su užurbano i bez pauze. Nije postojao trenutak kada smo stigli na odredište i imali neko privatno vreme. Čak i na turneji imali smo kamere svuda oko nas koje su nas snimale 24 časa. Kako bih mogao samo na par sati odvojeno od toga da budem neko drugi koga ostali ne poznaju? Ali to je ono što sam oduvek želeo, prema tome, sada moram sa tim da živim.

VF: Oni kojima mi zavidimo, retko kad se osećaju da imamo na čemu da im zavidimo. Koja je najgora stvar u tome biti Bill?
BK: Najveći problem kod mene je poverenje. Teško mi je da se pred ljudima opustim i da im u potpunosti verujem. U toku proteklih par godina nisam stekao nove prijatelje i nisam se zaljubio. Kad god upoznam nekoga, pažljiv sam i skeptičan, pitam se: Šta možda stoji iza ovoga? Nekada se upoznamo i sa ljudima koji ispadnu čudni i na kraju kažu neke stvari štampi i medijama. Da nisam postao poznat, verujem da bih se odavno zaljubio u nekoga koga bih upoznao.

VF: Ko je na najgori način prokockao vaše poverenje?
BK: Nikada se nisam nikome toliko poverio, da bi taj neko mogao to da mi uradi. Oko sebe nosim štit. Izaći sa nekim i upoznati nekoga a prethodno ne reći nikome o tome je prva stvar koje se treba odreći. Ipak stojim pri tome da je ovo život koji sam ja želeo.

VF: Da li je problem poverenja razlog zašto zvezde najčešće izlaze i smuvaju se sa drugim zvezdama?
BK: Da. Anđelina Džoli ne mora da se brine o tome da li Bred Pit želi nju samo da iskoristi da bi i postao poznat. Poznate ličnosti više vole nekoga koji imaju sličan način i stil života kao i oni. Moje devojke nikada nisu razumele zašto sam posle škole pravo odlazio na probe sa bendom i zašto sam vikendom svirao po klubovima, a ne sedeo sa njima ispred TVa. Naravno, sve je još mnogo teže danas. Ko bi želeo da živi ovakav život sa tobom? To bi sigurno trebalo da bude osoba koja bi shvatila da se od ovog života ne može odustati.

VF: Kada ste poslednji put bili bili zaljubljeni?
BK: Pre tri ipo godine. Još uvek nisam našao pravu ljubav. Verujem da je neki nikad ni ne pronađu. A i ako je pronađu, to je ta, jedna jedina. U mom slučaju, bilo bi mi potrebno mnogo sreće da je pronađem.

VF: Zar ne biste sa 18 godina više voleli da se neprestano zabavljate i izlazite sa devojkama?
BK: Ne znam. Tačnije, zbog mog načina života bih zaista voleo da pronađem svoju pravu, veliku ljubav, umesto da se stalno viđam sa nekom drugom. Voleo bih da podelim malo svog slobodnog vremena sa devojkom za koju znam i mogu da kažem: Ona je ta!

VF: Da li ste već devojci rekli 'volim te'?
BK: Da. Ali čini mi se da to nisam zaista mislio. Pre bih voleo da sam joj rekao 'sviđaš mi se'. Što sam stariji, to ozbiljnije shvatam te stvari. Tom verovatno uvek kaže devojkama 'volim te' samo da bi ih uvukao u krevet.

VF: Da li se vas dvojica svađate oko devojaka i takmičite ko će ih osvojiti?
BK: U večini slučajeva nam se sviđaju iste devojke. I devojke sa kojima smo bili su najčešće bile drugarice. Bilo je užasno jer su nas uvek zajedno spopadale. Naš prvi poljubac bio je sa istom devojkom. Tom je bio prvi. Dan posle toga, ona je poljubila mene. Onda nam je obojici bilo dosta toga i prešli smo preko toga. Oh, Bože, tada nam je to bilo sranje - baš kao što prvi poljubac obično i jeste.

VF: Koliko ste godina imali tada?
BK: Jedanaest. Ona je bila tri godine starija i mnogo iskusnija od nas.

VF: Sa koliko godina je Tom prvi put imao sex?
BK: Sa 14, ako se dobro sećam.

VF: Priča se da se Tom sa devojkom u krevetu ponaša kao da neće dočekati sutra.
BK: Ja njega puštam da radi šta želi. Uvek je imao tu želju da bude sa nekim drugim svake noći. Mene to nikada nije privlačilo. Ali, u svakom slučaju, oduvek smo po tom pitanju bili drugačiji.

VF: Vaš kolega, Robbie Williams, jednom je rekao da se groupies devojke u Nemačkoj dele u dve kategorije. Jedna grupa želi da se slika za vreme sexa da bi imala dokaz da pokazuje prijateljima. Dok druga grupa u sred sexa pita: "Robbie, da li si siguran da ovo osećaš prema meni?"
BK: Tom mi takođe takve stvari priča. S obzirom da smo na putu stalno već duže vremena, ja nikog nisam doveo u moj krevet. Gadi mi se to da imam svake druge večeri nekog drugog koga ne poznajem u mom krevetu. Dotle još nisam došao. Ne bih nikada imao poverenja da dovedem tek tako devojku u moju sobu samo za jednu noć. Jedino vreme privatnosti koje imamo za vreme turneje, je upravo to provedeno noću u hotelskim sobama. I da tek tako pustim nekoga da spava sa mnom za to vreme - ne, ja bih bio veoma skeptičan.

VK: Da li ste vi već imali sex?
BK: Voleo bih da to ostane moja tajna.